Kamioni
Duboko u rudarskom oknu, mašine se kreću kao mehanički mravi, uporno i neumorno. U daljini se čuju motori. Van rudnika, magla se nedavno podigla i otkrila šumovite planine.
Dole u rudniku, čuje se vrlo glasna tutnjava. To je zvuk struganja kamena o čelik dok se tovar po tovar uglja i zemlje nabacuje na ravnu površinu kamiona. Andreas Vahjudi nekoliko minuta čeka s rukom na menjaču da mu kolega isporuči veliki teret.
On zatim pritiska pedalu gasa i ponovo se uspinje na vrh. „Najvažniji su fokus, pažnja i međusobna komunikacija“, kaže on.
Rudnik Susubang je otvoreni kop veličine 9000 na istočnom Kalimantanu, indonezijskom delu ostrva Borneo. U pitanju je mesto na kome se kopa najtvrđi i najskuplji ugalj – antracit.
Otkriveni ugalj liči na vertikalne crne pruge u iskopanoj zemlji. Za pristup njemu neophodne su eksplozije, a zatim i uklanjanje zemlje pune kamenja između šavova s ugljem. Svakoga dana, 31-godišnji Andreas odnosi zemlju vozeći Volvo FMX, iz zone rudnika u deponiju udaljenu 1,5 kilometara. Neravna površina puta i veliko opterećenje, koje ide i do 27 tona, zahtevaju ne samo vozila fleksibilne konstrukcije, već i vešte vozače.
Nikad ne znamo šta nas čeka dalje. Zemlja se pomera i stvari koje izgledaju na jedan način u nekom trenutku mogu se brzo promeniti već u sledećem.
Duboki tragovi točkova, kamenje i velike glinene udarne rupe otežavaju savladavanje puteva oko rudnika. Zemlja koja se uklanja brzo menja izgled pejzaža, a to čine i odroni i pljuskovi.
„Teren predstavlja najveći izazov. Stanje puteva ima ključni uticaj na bezbednost“, kaže Andreas.
Do kraja napunjeni kamioni tutnje pored njega, a Andreas pažljivo gleda. On zatim stiže do rupe na putu napunjene vodom i čvrsto obema rukama hvata volan. Motor ubrzava dok se kamion približava strmom brdu, a zatim i penje uzbrdo.
„Nema problema, ovaj motor je moćan.“
Neprekidna uputstva o tome gde treba izbaciti teret, pitanja o Andreasovom položaju i upozorenja na prepreke na putu dopiru iz radio-uređaja za komunikaciju. U rudniku, komunikacija je od najveće važnosti.
„Nikad ne znamo šta nas čeka dalje. Zemlja se pomera i stvari koje izgledaju na jedan način u nekom trenutku mogu se brzo promeniti već u sledećem. Međutim, znam da će me moje kolege obavestiti, tako da ostajem pribran“, kaže Andreas.
Tokom smene, Andreas nikad ne napušta kamion, ali njegova neprekidna komunikacija putem radio-uređaja, zvuci sirena i prijateljski pozdravi vozača koji mu idu u susret dovode do toga da se on nikad ne oseća usamljeno.
„Stvar koju najviše volim u vezi s ovim poslom su novi prijatelji koje sam stekao“, objašnjava Andreas.
On potiče iz Longkalija na istočnom Kalimantanu i, kao većina vozača, veoma je udaljen od svoje porodice. Tokom nekoliko prošlih godina, ogromna tražnja za crnim zlatom, naročito iz Kine, podstakla je strane firme na otvaranje sve većeg broja rudnika na Kalimantanu, što je dovelo do nedostatka radne snage.
Andreas trenutno deli radnički smeštaj sa 20 drugih vozača udaljen od rudnika nekoliko minuta vožnje autobusom. Ima svoju sobu koja je jednostavno opremljena, sa dušekom na podu i posterima fudbalskih idola na zidovima. On najveći deo svog budnog stanja provodi u vozačkoj kabini i to mu se dopada.
Andreas vozi kamione od 2005. godine, a poslednjih godinu dana radi u rudniku. U početku je sedeo pored drugog vozača radi posebne obuke.
„U početku je bilo veoma neprijatno to silno naginjanje kamiona, ali sam se sada navikao. Volvo je zaista udoban, tako da mogu da se opustim. U poređenju s drugim markama kamiona, oslanjanje i amortizeri kabine su odlični“, kaže on.
Podne je, što znači da je vreme za pauzu za ručak na mestu donekle udaljenom od rudnika. Radnici jedu pirinač koji su poneli od kuće u hladu krova i pale cigarete dok kamioni stoje na parkingu.
Na toj vrućini vlada potpuna tišina. Teška vozila koja izgledaju napušteno pod moćnim, belim sjajem sunca dobro su tesno spakovali glinu. Blato u šarama guma i na točkovima se osušilo, a grumenovi blatnjave gline vise sa šasije kamiona. Oseća se miris dizel goriva i vrele gume. Nakon toga, oni nastavljaju s radom celo popodne.
Međutim, sledećeg dana scena izgleda drugačije. Tokom noći je pala kiša, planine su obavijene maglom, a velika vlaga čini vazduh teškim.
„Danas će biti klizavo“, kaže Andreas. Upravo je pojeo pirinač i piletinu za doručak u kantini, koja miriše na čili i ulje i obuo kožne čizme po nežnom jutarnjem suncu.
Osvežavajući vetar duva preko parkinga s kamionima, a zemlja se pretvorila u blatnjavu baru. Andreas užurbano proverava kamion. Ulje, filter, gume, kočnice – izgleda da je sve u redu. Penje se u vozačku kabinu, izuva čizme na najvišem stepeniku i nešto beleži. Zatim uključuje tehno muziku, zavaljuje se i čeka. I čeka.
Dok vozim, osećam se značajnim i ponosan sam na sebe.
U tropskom Borneu, monsunske kiše padaju iznenada i u ogromnim količinama. One su česte, ali ih je teško predvideti. Nakon kiše, neophodno je očistiti puteve i svi drugi poslovi se zaustavljaju iz bezbednosnih razloga.
„U suprotnom, postoji rizik da se nađemo u jarku i prevrnemo ili sudarimo. Danas je vreme vedro, ali znamo da kiša može pasti svakog trenutka.“
Rad se prekida i pri zaslepljujućoj gustoj magli i prašini. To znači da, kada je moguće raditi, svi rade vrlo naporno. Volvo kamion u ovom rudniku radi 24 sata i traje i do 10 godina.
Dok se sunce diže i magla razilazi, vozači se pružaju u svojim belim Volvo kamionima. Zvuk motora je nestao i između kamiona dopire muzika iz vozačkih kabina. Jedan od vozača je pojačao zvuk i opružio se tako da mu noge vire kroz otvorena vrata kamiona.
Zamorna vožnja po rudniku pretvara umor u jednu od najvećih opasnosti, pa se sprovode redovne provere kako bi se osiguralo da vozač ne bude previše umoran. Andreas vozi 11 sati dnevno. On priznaje da mu je monotona svakodnevna vožnja iste 18-minutne rute. Međutim, to više nego nadoknađuje osećaj koji ima za volanom.
„Dok vozim, osećam se značajnim i ponosan sam na sebe. To mi daje osećaj zadovoljstva“, kaže on.
Odjednom, on dobija dozvolu za polazak i odmah uključuje motor. Sunce je već visoko na nebu iznad rudnika. Na kraju radnog dana, Andreas se vožnjom unazad uparkirava na svoje mesto na parkingu, isključuje motor i iskače iz kamiona. Mesec jako sija iza umirujućih oblaka iznad crvenih gomila zemlje, vegetacije i plavih planina u daljini.
Muškarci u plavim košuljama i sa šlemovima izlaze iz kantine i ulaze u kamione, spremni da započnu noćnu smenu. Andreas stoji na mesečini. U Longkaliju on je bio poljoprivrednik i kamiondžija. Ovde ga je dovela mogućnost da radi i zaradi novac, kao i prilika da razvije svoje veštine i napravi karijeru.
„U budućnosti, kada to budem mogao sebi da priuštim, želim da pokrenem sopstveni biznis u transportnoj industriji koristeći iskustvo koje sam ovde stekao. Ko zna“, kaže on sa skromnim smeškom na licu, „jednog dana ću možda čak kupiti sebi kamion.“
Volvo FMX za izazovne zadatke u formi 6x4 dampera sa zakošenim zadnjim delom i zapreminom od 17 kubnih metara (za jalovinu), sa rednim šestocilindarskim D11A motorom od 10,8 litara koji razvija efektivnih 370 KS.
Način korišćenja: Za prenos zemlje (jalovine) u rudniku Susubang