Biogoriva se proizvode pomoću hemijskih reakcija i toplote za razgradnju sirovina kao što su skrob, šećeri i drugi molekuli. Pojam biogoriva uključuje biodizel prve i druge generacije koji se razlikuju po proizvodnom procesu i vrsti potrebne sirovine. Biodizel prve generacije se proizvodi kroz proces koji se zove esterifikacija korišćenjem jestivih useva kao što su uljane repice, palmino i drugo biljno ulje.
Biodizel druge generacije poznat i kao hidrotretirano biljno ulje (HVO) proizvodi se procesom hidrogenacije, odnosno tretmanom vodonikom. HVO je mnogo fleksibilniji kada je u pitanju sirovina jer može da se proizvede od otpada niskog kvaliteta poput životinjskih masti i ulja za kuvanje ili od nejestivih izvora kao što su alge, slama, pa čak i pečurke.
Prednosti i mane biodizela
Kao gorivo, biodizel ima brojne prednosti. Sirovi materijal je jeftin, proizvodni proces pretvaranja sirovine u energiju je relativno lak, a biodizel emituje znatno manje ugljen-dioksida kada se sagoreva. I može da se koristi sa postojećom infrastrukturom i tehnologijom motora uz minimalne modifikacije, pa čak i u kombinaciji sa dizelom.
Ipak, verovatnoća da biodizel postaje glavno alternativno gorivo za kamione deluje sve neverovatnije iz nekoliko razloga. Prvo je efikasnost; biodizel ima nižu izlaznu energiju (oko 10% manje od konvencionalnog dizela) što znači da su potrebne veće količine goriva. Tu je i činjenica da biodizel možda nije pogodan za zimske uslove jer je temperatura na kojoj se gorivo očvršćava mnogo viša od dizela. Upotreba biodizela takođe može izazvati probleme u radu kao što su začepljenje i gušenje injektora.
Osim efikasnosti i tehnologije, široko usvajanje biodizela postavlja veća pitanja u vezi sa održivošću. Kritičari prve generacije biogoriva tvrde da proizvodnja sirovina dovodi do krčenja šuma.
Zatim postoji i potencijalni sukob prve generacije biodizela sa proizvodnjom hrane i uticaj koji bi to moglo da ima na cene hrane jer se sve veće količine poljoprivrednog zemljišta određuju za proizvodnju sirovina za gorivo. Takve dileme su imale veliki uticaj na zelene akreditive biodizela, pa je Evropska komisija zaključila da biogoriva na bazi useva ne bi ispunjavala uslove za računanje u ciljeve EU za obnovljivi transport za nacionalne vlade.
HVO: dostojan konkurent?
Imajući u vidu ove izazove, zagovornici biodizela su pomerili svoj fokus na manje intenzivne alternative za vodu i zemljište kao što je HVO proizveden od organskih otpadnih proizvoda. Visok kvalitet HVO-a kao goriva i potencijal koji veliki broj proizvođača nafte, posebno oni u Evropi, vidi u tome da ga koriste za rešavanje problema prekomernog kapaciteta i profitabilnosti u rafinerijama, povećao je ulaganja u ovoj oblasti. Nedavno su najavljene najmanje tri nove evropske investicije HVO-a koje će pomoći tržištu da poraste za skoro 88,5% u naredne 3 godine. Takođe raste interesovanje iz Azije i sa Bliskog istoka.
Dakle, može li HVO biti odgovor na nestanak biodizela? Pa, i da i ne. HVO ima mnogo prednosti, ali je i dalje gorivo koje je skupo za proizvodnju u većini delova sveta i pati od nedostatka dovoljne sirovine. Uprkos rastućim ulaganjima, masovna proizvodnja HVO-a predstavlja izazov što znači da je malo verovatno da će dominirati tržištem alternativnih goriva u skorije vreme, iako svakako može da promeni način na koji sektor biodizela danas izgleda. Gledano u celini, može da se zaključi da će najizvodljivija upotreba biodizela prve i druge generacije biti kao mešavina današnjih fosilnih goriva.
Dopuna drugim alternativnim gorivima
Iako biodizel možda nije neposredan odgovor na budućnost bez ugljenika, on svakako može da bude dopuna drugim alternativnim gorivima kao što su tečni prirodni gas i elektromobilnost. Pružam vam vodič koji opisuje prednosti i nedostatke nekih od današnjih alternativa dizelu o kojima se najviše raspravlja.
